Istorija Banje Vrdnik ne počinje hotelima, bazenima ni turističkim prospektima. Ona počinje duboko pod zemljom, u rudniku mrkog uglja koji je više od jednog i po veka određivao život ovog mesta. U rudarskim oknima, među slojevima uglja i stena, pojavila se termalna voda koja će postepeno promeniti ne samo privredu Vrdnika nego i njegov identitet.
Početkom tridesetih godina 20. veka rudari su toplu, zelenkastu vodu počeli da koriste za kupanje i ublažavanje bolova nastalih teškim fizičkim radom. Prema podacima Specijalne bolnice „Termal“, lekovitost vode potvrđena je još 1930. godine, dok drugi istorijski pregledi njenu pojavu u Južnom oknu smeštaju u 1931. godinu. Razlika u datiranju ostaje predmet daljeg arhivskog istraživanja, ali je osnovna činjenica jasna: prvi korisnici vrdničke termalne vode bili su rudari.
Od rudarskog kupatila do zajedničkog prostora
Uoči Drugog svetskog rata rudari su uz termalnu vodu gradili prve bazene, kade i kupatilo. Ti skromni objekti bili su preteče današnjeg banjskog kompleksa. Njihov značaj nije bio samo zdravstveni. Kupatilo je postalo mesto susreta, odmora i zajedničkog iskustva stanovnika Vrdnika.
Temperatura vode na izvorištu iznosi približno 32,8 °C. Takva voda omogućila je kupanje tokom većeg dela godine, ali je njena vrednost za lokalnu zajednicu bila mnogo šira od prirodne karakteristike. Ona je bila neposredno povezana sa radom, oporavkom i brigom o telu u sredini čiji je život bio organizovan oko rudnika.
Posle rudnika: potraga za novim identitetom
Zatvaranje rudnika 1968. godine bilo je jedan od najvećih preloma u istoriji Vrdnika. Nestalo je radno mesto koje je generacijama okupljalo stanovništvo, određivalo ritam svakodnevice i oblikovalo naselje, kolonije, prugu i druge elemente infrastrukture. Gašenje rudnika donelo je ekonomsku nesigurnost, iseljavanje i pitanje buduće namene prostora.
Ipak, upravo je termalna voda omogućila da se deo industrijskog nasleđa prevede u novu razvojnu mogućnost. Tokom sedamdesetih godina počinje planska izgradnja turističkih, rekreativnih i lečilišnih sadržaja. Otvaranje olimpijskog bazena 1974. godine i Hotela „Termal“ 1976. označilo je prelazak sa lokalnog kupališta na organizovani banjski kompleks.
Godine 1997. ustanova dobija status banje, a Vrdnik status turističkog mesta. Time je ozvaničena promena koja je trajala decenijama: nekadašnje rudarsko naselje postalo je banjsko i turističko središte Fruške gore.
Savremeni turizam i novi pritisci na prostor
U poslednjim decenijama Vrdnik doživljava novu fazu turističkog razvoja. Grade se hoteli, apartmani, velnes-centri i druga turistička infrastruktura. Takav razvoj donosi nova radna mesta i veću vidljivost, ali istovremeno otvara pitanja prostora: širenje građevinskog zemljišta, intenzivna gradnja, promena izgleda naselja i rast vrednosti nekretnina utiču na svakodnevni život lokalne zajednice.
Zato priča o Banji Vrdnik nije samo priča o turističkom uspehu. Ona je i priča o tome kako se mesto menja, ko učestvuje u toj promeni i koje vrednosti treba sačuvati.
Vrdnik je nastao i rastao uz rudu, ali je njegovu budućnost usmerila voda.
Za javno objavljivanje koristimo formulaciju „početkom tridesetih godina 20. veka“, jer dostupni izvori različito navode 1930. i 1931. godinu. Tačan datum izgradnje prvog kupatila, otvaranje Hotela „Termal“ 6. jula 1976, prvobitni kapacitet i dimenzije bazena treba konačno potvrditi u arhivskim fondovima.